Vagnerove opere protiv stresa

 U svetu koji je , prema Berđajevu, sve vise objektiviziran, determinisan, svet nuznosti i palosti, dolina plača  ,gde se svakodnevno stvaraju novi nacini robovanja i života u neživotu, epska umetnicka dela kao sto je ciklus prstena od vagnera, mogu da budu duhovno okrepljujuca , samopotvrđujuća  , za svakog ko poželi da se oslobodi svojih lanaca i uslovljenih obrazaca života. I osnažen ovom inspirativnom sagom, da dobije snagu da i sam zrači drugima , da se uzdiže čak i iznad same ljubavi koja je determenisana, ograničena prema spoljnom ,  u transcedentnu , čistu ljubav, koja je u duhovnom , u metapostojanju , u sebi ( in sich selbst). 

Lajtmotiv ovog dugackog dela , tetralogije koji cine četiri opere , je upravo u tome, u vagnerovoj jedinstvenoj tezi da se čovečanstvo može spasiti i iskupiti sa umetnošću. Moderni čovek , ophrvan brigama , patnjom koja proističe iz njegovih nekontrolisanih strasti i nerazumnih ciljeva , u svetu koji se pretvara u košmar kome i on pojedinačno doprinosi, taj paćenik današnjice je toliko ogrubeo u svojoj duši, da njegova bolest zahteva jedno tako jako sredstvo isceljenja, kao što su vagnerove opere, koje su bile kritikovane i kao previše sentimentalne i melodramatske, međutim vreme je zahtevalo i sazrelo za ovakav izraz . 

Kroz Vagnerove opere provejava  duhovnost, romantičarska zanesenost osecanjem istinskog zivota,  koji nam se otkriva preko patnji i mnogo uzaludnih potraga, ali stremiti višem je vrednost sama po sebi , i to se vidi u tragičnoj ljubavi Zigfrida i Brunhilde, koja predstavlja jedinstvo u smrti . Upravo je zbog toga danas Vagnerovo delo  važnije nego ikad .